Traganje za tartufima je teorijski moguće i sa svinjom, medvedom i slično, pa i bez pomoći ikakve životinje, ali u praksi to su potpune besmislice i pas ostaje kao jedina realna mogunćost.
Svaki pas ima dovoljno dobar njih da namiriše tartufe pod zemljom.
Takođe, svaki fizički i psihički zdrav pas, bilo koje rase, uključujući i mešance može da se obuči za traženje tartufa, pod uslovom da već nije korisćen za lov ili da nije previše star.
Priče o "rasi tartufarskih pasa" koji nagonski traže tartufe, te o krvnim linijama tartufarskih pasa genaracijama unazad, su takođe potpune besmislice. Ako bi tako nešto i postojalo, to onda ne bi bio Canis familiaris (domaći pas), nego neka sasvim druga vrsta stvora, koja bi onda trebalo da ima i drugi naučni naziv. Mi ćemo ovde gororiti o domaćem psu kao pomoćniku u skupljanju tartufa i nećemo se baviti mitovima.
Izbor psa zavisi od mnogo faktora, a idelnog nema. Flegmatični psi prave manje problema na terenu, nisu skloni da jure divljač i da se udaljavaju od vodiča, lakše primaju obuku, ali su manje efikasni od dobro obučenog psa koji je temperamentan. Važna je i veličina psa. Manji pas je lakši za transport, lakši za nošenje u slučaju potrebe, na primer, kod prelaženja neke prepreke poput brvna postavljenog preko kanala ili reke, manje se povređuju od većih, imaju bolji "rad na rupi", generalno duže žive itd., ali su po pravilu temperamentniji i teži za obuku.
Psi koji potiču sa severa ili iz planina, su sasvim prihvatljivi zimi, ali leti na terenu prosto nemaju šta da traže. Takođe u našim klimatskim uslovima žive kraće nego u geografskim područijima iz kojih potiču. Nepraktični su i psi koji imaju dugu dlaku ovčarskog tipa.
Ukratko: Psi lovačkog tipa i kratke dlake su fizički najprilagođeniji boravku na terenima na kojima ima tartufa i dobro obučeni su efikasniji od flegmatičnih tipova pasa, ali se znatno teže obučavaju i potrebno je mnogo više vremena i energije za njihovu obuku nego kod ovih drugih.
Pitanje koje se često postavlja je mužijak ili ženka. Ženke se teže održavaju zbog teranja, povremene lažne skotnosti, a ako se koriste za rasplod, onda se u periodu dok imaju mlade ne mogu koristiti za tartufarenje. Mužijaci se lakše održavaju, ali su po pravilu lošiji radni psi, pogotovu na terenima na kojima se kreću ženke u teranju.
Izlazak jednog vodiča sa dva psa istovremeno na teren lako može biti kontraproduktivan, a sa više od dva, sigurno jeste kontraporduktivan. Dva psa ne povećavaju šansu za pronalazak tartufa za 100 %, nego za 10-20% i to samo u odnosu na jednog sasvim prosečnog psa. U odnosu na jednog dobro obučenog i vrlo iskusnog psa, šanse rastu za nula procenata. Dva psa je teško pratiti i kontrolisati od strane jednog vodiča, a više od dva je čak nemoguće. Držanje više od jednog psa ima smisla u slučaju da se jedan pas povredi, strada ili ugine.
Tartufarski pas može da prođe i druge vrste obuke koje su kompatibilne sa obukom psa tragača (što tartufarski pas zapravo jeste). Na primer, to može da bude i pas za samoodbranu.
Sama obuka za pronalaženje tartufa nije previše komplikovana u odnosu na neke druge, na primer, za policijskog službenog psa, a o vodiču slepih i izvođenju cirkuskih tačaka i da ne govorimo.
Najbolje je početi sa 3-4 meseca starosti, čim štene prođe proces vakcinisanja i izađe iz karantina, mada nije kasno čak ni sa 3-4 godine starosti (cirkuski dreseri neće ni da pogledaju psa malađeg od dve godine). Od mladog psa ne treba očekivati mnogo. Koliko je pas dobar, vidi se tek posle druge godine starosti, kad pas sazri.
Dobra opšta poslušnost je poželjna, ali nije neophodna da bi pas pronalazio tartufe. Međutim, bez elementarne opšte poslušnosti, previše je naporno, a i pas je na terenu stalno izložen raznoraznim opasnostima.
Tarufarskog psa je moguće obučiti i bez tartufa. Radi se o tome, da se pas nauči da reaguje na svaki miris pod zemljom koji nije životinjski (puh, miš, poljski pacov, veverica i sl.). U praksi je najbolje uzeti buđavi sir gorgonzolu, pomešati ga sa pasiranim belim lukom, staviti u neku malu plastičnu kutijicu sa izbušenim rupama i to koristiti kao "mamac". Mamci se zakopavaju plitko, bez utabavanja zemlje i ostavljaju da stoje 24 - 48 sati, kada se pas dovodi da ih traži. U zadnjoj fazi obuke, moguće je koristiti i bilo šta što ima miris tartufa. Najeftinije je maslinovo ulje sa mirisom tartufa iz samoposluge ili neki namaz sa tartufima, koji se takođe moze naći u boljim samoposlugama.
Kad god pronađe mamac ili stvarni tartuf u prirodi, psu se daje hrana kao nagrada uz obilato hvaljnje i podsticanje. To se čini da bi se povezao nagon plena sa tartufima, pošto tartufi nisu prirodna hrana i "plen" psa. Ne treba navikavati psa da jede tartufe, još manje mu treba stavljati tartufe u obrok kako bi na taj način povezali tartufe sa hranom, jer će pas manje tartufe koje pronađe pojesti, a veće oštetiti i tako ih učiniti gotovo bezvrednim. U prinicpu, pas na terenu ne bi smeo da jede ništa drugo izuzev onog sto dobija kao nagradu direktno iz ruke vodiča.
Nagrade posle uspešnog lociranja tartufa se daju psu uvek i bez izuzetka. To važi i za stare i iskusne pse koji godinama traže tartufe. U početku se koristi nešto što pas izuzetno voli da jede i što je prava poslastica za njega, a kasnije kod iskusnog psa koji radi rutinski, dovoljna je i kockica hleba. Psa ne treba izvoditi na teren sitog.
Neuporedivo važnije od posedovanja tartufa za obuku (koji kao što smo već rekli i nisu neophodni) je znati terene na kojima ima tartufa kao i vreme kad ih ima. Bez toga može se potrošiti i 10 kg tartufa za obuku, a pas nikada nece naći nijedan jedini tartuf u prirodi.
Naravno za obuku psa, potrebno je znati i opšte principe i tehniku dresure pasa, ali time se ovde nećemo baviti. Postoji mnogo literature na tu temu, pa onome ko je nema preporučujemo da nabavi nešto od toga, kao i da se konsultuje sa iskusnim dreserima ako ima mogućnosti.
Evo i primera komandi za psa.
Tradicionalni alati u vidu raznih ašovčića, krampova, naoštrenih gvozdenih poluga i slično, spadaju tamo gde su i nastali: u srednji vek. Deluju egzotično, mogu da budu fine izrade i lepog izgleda, ali su krajnje nepraktični. S njima se malo tartufa izvadi celo, a i po pravilu su teški za nošenje.
Alat treba da bude lak, a čvrst, oštar samo na jednom mestu, na ostalima tup kako bi se smanjila verovatnoća da se nehotice iseče tartuf. Takođe da nije glomazan kako bi se spretno sa njim rukovalo. U praksi su se najbolje pokazale čvrsta baštenska lopatica za vađenje korova širine oko 2 cm sa poluprofilom, zatim veća, iz jednog dela livena kašika za sladoled bez mehanizma, te dleto za duborez takodje širine oko 2 cm i sa blagom krivinom pri vrhu. Naravno, moguće je koristi i razne druge slične alatke što zavisi od mašte, iskustva i individualnih sklonosti svakog pojedinog tartufara.
Kad pas nađe tartuf i zagrebe po zemlji pored njega, odmah se komandom zaustavi i ostavi da čeka u mestu, a tartufar klekne i pažljivo otkopova. Crni tartufi, pogotovu zimski, nisu duboko u zemlji, dok beli mogu biti i 40- tak cm, ali ne obavezno. Ukoliko se predpostavlja da se radi o belom tartufu, ili velikom komadu crnog, koji imaju jak miris, korisno je da tartufar pomiriše zemlju da bi utvrdio gde se tačno tartuf nalazi. Ako se posle opreznog kraćeg kopanja ne vidi tartuf, niti se po mirisu može utvrditi gde je, onda se ponovo pozove pas da ga pokaže i tako sve dok se ne ugleda tartuf. U tom trenutku se pas nagradi, poželjno je pohvaliti ga i potapšati, i nastavi polako sa otkopavanjem tartufa pazeći da se ne ošteti. Nakon što se tartuf izvadi iz zemlje, rupa koja se napravi njegovim iskopavanjem obavezno se zatrpa i zemlja utaba kako ne bi doslo do sušenja i odumiranja micelijuma gljive na tom mestu.
Ako se tartuf želi izvaditi neoštećen, suštinski je važno da se klekne i da se radi pažljivo i bez žurbe. Klečanje na zemlji, pogotovu po vlažnom vremenu, pa još ako je i hladno, može da bude vrlo neprijatno, ali nema druge ako se želi većina tartufa izvaditi neoštećena. Da bi se ublažio problem, mogu se koristiti neke vodonepropusne pantalone ili neka vrsta štitnika za kolena.