Danas pouzdano znamo da se gljive upotrebljavaju u ishrani
ljudi već više od dve hiljade godina. O tome imamo
materijalna i pisana svedočanstva iz starog sveta, iz
Južne Amerike i iz Kine. Istovremeno, ti nam istorijski izvori
govore i o trovanjima gljivama i tragedijama koje su sledile iz
toga. Nažalost, danas takođe imamo posla sa neprijatnim,
pa i strahotnim posledicama neoprezne ishrane samoniklim gljivama.
Neznanje i gramzivost, udruženi sa nemarom i dalje će,
sva je prilika, predstavljati izvor novih trovanja, skupih
kliničkih tretmana otrovanih i povremenih porodičnih
tragedija.
Jestive gljive su svakako hrana budućnosti! Sadrže
veoma malo kalorija, a bogate su vitaminima, proteinima i sirovim
vlaknima, nemaju nepotrebnih sastojaka i sadrže mnogo toga
neophodnog u israni ljudi koji se malo kreću i malo zamaraju.
Ključno je, međutim, znati koje gljive, kada , kako i
koliko smemo da jedemo, a koje ne.
Neke vrste gljiva sadrže otrove. To su hemijska jedinjenja
koja su standardna za promet materija unutar date vrste i mada
njihova koncentracija može da varira, po pravilu ih pojedine
vrste sadrže uvek, druge nikad. Zato poznavanje otrovnih vrsta
gljiva, nužno mora da prethodi poznavanju jestivih vrsta.
Šta je i za koga i koliko otrovno, to zavisi od niza
okolnosti. Gljive koje su smrtonosne za ljude, mogu puževima
biti standardna hrana! Razlog tome je potpuno različita
fiziologija, pa i anatomija ove dve vrste. Otrovi koji napadju krv,
jetru i bubrege, na puževe uopšte ne deluju zato
što kod tih životinja takvih tkiva i organa nema!
Takođe, neke jestive vrste sadrže opasne toksine, ali
u tako malim koncentracijama, da bi do trovanja moglo da dođe
jedino ako bismo u jednom obroku uneli više stotina
kilograma. Zato otrovnim smatramo one vrste koje otrove sadrže
u takvoj koncentraciji, da jedan uobičajen obrok od par
stotina grama može da dovede do očiglednih simptoma.
Eventualne alergijske reakcije ne spadaju u ovu problematiku, kao
ni trovanja pokvarenim gljivama, jer se ovde radi o uzrocima sasvim
drukčije prirode. Do trovanja teškim metalima
(živa, kadmijum, olovo) može doći ako konzumiramo
gljive sa zagađenih terena, ali ni to ne spada u
specifična trovanja gljivama.
Opšte je poznato da postoji veliki broj supstanci sa
opasnim efektom na ljudski organizam, u raznim vrstama gljiva.
Pošto je broj takvih supstanci, toksina (otrova) istinski
ogroman, prikazaćemo samo one vrste materija, simptoma koje
izazivaju i gljiva koje ih sadrže, koje se
najčešće sreću u praksi.
Suprotno nepisanom pravilu u toksikologiji, kod trovanja
gljivama se smatra da je opasnost veća ukoliko od konzumiranja
gljive do prvih simptoma protekne više vremena. Na osnovu
toga mi i razlikujemo sindrome, tj. skupove simptoma u odnosu na
vreme do javljanja prvih znakova trovanja.
